„Hajdi“, Johana Špiri

Studentski rad iz 1998, pisan kao seminarski rad iz predmeta Književnost za decu

„Hajdi“, Johana Špiri

Uvod

Dečiji svet je unekoliko drugačiji od sveta odraslih. Bezbrižniji, maštovitiji, ispunjen igrama i svakodnevnim novim saznanjima. U tom svetu ništa nije nesavladivo, ništa nije nemoguće, ništa nije daleko i nepoznate stvari su kao stvorene za otkrivanje; svaki problem je rešiv, a dečja mašta je glavno oruđe u tom svetu igračaka i smeha.

Ali, život sobom nužno donosi odrastanje; a u tom svetu gde svi moramo biti „ozbiljni i važni“, nema mesta dečjim ludorijama i stavu „sve je dostižno“; a u svetu gde je čovek neprestano okružen realnošću sa kojom se mora izboriti, jednostavno nema mesta dečjoj bezbrižnosti. Sve one igračke kojima smo nekada bili „mame i tate“ i oblačili ih u najraznobojnije haljinice i vodili ih „kod čika-doktora“, dobijaju mesto za sebe u dnu nekog ormara ili kreveta, i setimo ih se sa setom samo u trenucima kad pomislimo kako je lepo biti dete. Mašta se može „prošvercovati“ u svet odraslih, ali ona izbije na površinu samo u nekim retkim situacijama.

Čitanje knjige za decu je jedna od njih. Zašto se čovek vraća takvoj knjizi? Zašto voli da čita o Tolkinovom carstvu vilenjaka, zašto gleda crtani film „Pera kojot zvani genije“ koji uporno juri pticu-trkačicu, a nikad je ne uhvati? Šta je to u čoveku što ga vuče da se i u današnje tehnološko doba, kada je okružen stvarima koje se nekada nisu mogle ni zamisliti, vrati dečjoj priči ili bajci i u njima nalazi vanredno zadovoljstvo?

Više je razloga za to. Jedan je što u tom svetu izmišljenih bića i neverovatnih doživljaja ponovo pronalazi svoje detinjstvo, izgubljeni svet svojih maštarija. Drugi, ne manje važan, taj je što unapred zna ishod svih nevolja – unapred zna da dobro mora da pobedi. Uvek se treći, najmlađi sin, vraća pobedonosno svojoj kući, „maznuvši“ pri tom najlepšu princezu, sa kojom „i dan danas srećno žive, ako u međuvremenu nisu umrli“. Živeći u svetu gde je neprestano u stresnim situacijama, čovek današnjice se teši saznanjem da postoji neki drugi svet, svet gde pravda i dobro uvek pobeđuju sve zle sile koje se nad njim nadnose.

Ta univerzalna istina, da sve mora da se dobro završi, glavna je misaona potka i poruka romana „Hajdi“. Pošto su „čovek i njegov sukob sa svetom oduvek bili predmet književne obrade i takav junak se javlja u skoro svakom književnom umetničkom delu“, ni roman „Hajdi“, iako je pisan sa ciljem da bude knjiga za decu, ne razlikuje se bitno od te postavke. Time se ovaj roman, iako nije pisan sa pretenzijom da bude veliko delo koje se bavi velikim pitanjima čovekovog bivstvovanja, pridružuje korpusu dela koja se pišu još od antičkih vremena,a koja se bave čovekom, svakodnevnim i malim, ali koji ima svoje velike dileme i probleme. Čovek, rešavajući te probleme, doživljava razne promene, i na kraju priče se pojavljuje izmenjen, u novom ruhu, vedar i čist.

Kako je spisateljica Johana Špiri izvela svoju „bajku“? U daljem tekstu biće objašnjeno koje je sve književne postupke, u pogledu kompozicije, motivacije likova, deskripcije i drugih književno-umetničkih sredstava Johana Špiri primenila da bi nam dočarala svoje viđenje „bajkolikog sveta“.

Kompozicija

Kompozicija kao književno-umetnički termin je u literaturi definisan i kao „način na koji je neko delo složeno, sklopljeno, organizovano, odnosno način raspoređivanja i povezivanja gradivnih elemenata u celinu književno-umetničkog dela“. Znači, ona je postupak organizovanja dela. Književno delo se komponuje na temporalnm, problemskom i asocijativnom principu.

Roman „Hajdi“ je komponovan na temporalnom principu. Vreme ima glavnu ulogu – dešavanja teku od početka prema kraju hronološkim redosledom. Glavni lik, devojčicu Hajdi, i sve sporedne likove koji se okupljaju oko nje kao glavnog pokretača radnje, pisac prati u neprekidnom vremenskom toku, od upoznavanja sa dedom, odlaska u Frankfurt kod Klare, povratka na planinu i razrešenja radnje.

Roman pripada tipu romana koji imaju stepenastu kompoziciju. Radnja se razvija tako što glavni junak nailazi na prepreku koja onemogućuje razvijanje događaja u smeru koji se očekuje; junak je savladava uz mnogo truda. Zbivanje se dešava u  smeru koji bi trebalo da dovede do kraja, ali opet nailazi na problem i opet ga rešava. Što više prepreka, roman je sve zanimljiviji. Ovaj princip je dosledno sproveden u knjizi.

Svako književno umetničko delo ima svoju unutrašnju i spoljašnju kompoziciju. Spoljašnja kompozicija je organizovanje književnog dela da delove i poglavlja, činove i scene, pevanja, strofe i stihove. Po spoljašnjoj kompoziciji se u stvari i razlikuje proza od poezije. Kakva je spoljašnja kompozicija romana „Hajdi“? Ceo roman je podeljen na dvadeset i dva poglavlja, svako od njih je naslovljeno tako da samim naslovom obeleži ono što će se u tom poglavlju dešavati. Dakle, kao uvod, mala „priča o priči“ unutar strukture romana.

Unutrašnja kompozicija je razvijanje radnje kroz korišćenje i preplitanje narativnih, deskriptivnih, fabularnih, dijaloških i monoloških delova. Ona se otkriva čitanjem i zapravo je ona ta koja čini roman zanimljivim. Ona je jednostavna, pa je roman lagan, čitljiv; bez teškoće se ulazi u njegov svet i lako shvata sadržina.

Iako u romanu nije doslovno sprovedena antička šema o postupnosti razvoja radnje sastavljena od pet delova, ipak je prisutna etapnost radnje koja se očituje u sledećem:

  1. ekspozicija: shvata se kao uvođenje čitaoca u prostor, vreme i zbivanje. Pruža osnovne informacije o svemu što je važno za razumevanje radnje i likova. Roman počinje opisom švajcarskih planina; već od prvih rečenica se dete sadašnjice okruženo gradom uvodi u neko drugo, idilično vreme i prostor. Odmah su tu „mrke planine koje se nadnose nad prostranom dolinom“, pašnjaci pokriveni mekom niskom travom po kojima se šire opojni mirisi gorskog cveća.

Iz razgovora Hajdine tetke Dete sa meštankom Seoca Barbarom saznajemo predistoriju devojčice Hajdi, Čiki s Planine i o svojoj nameri da Hajdi odvede kod dede na planinu. Time su likovi situirani u vreme i prostor i daju se osnovne naznake radnje;

  1. zaplet: to je druga faza u razvoju radnje. On ima presudnu ulogu u održavanju čitaočeve pažnje. Tada dolazi do prvih sukoba, tada se odnosi među likovima raspoznaju. U romanu je interesovanje održano dijalogom Dete sa Čikom: „Šta će to dete kod mene?“ „Dete treba da ostane kod vas, Čiko. Ja sam, mislim, učinila koliko sam mogla za ove četiri godine. A sad je na vas red da i vi učinite svoje.“ „Tako! A kad ono počne da se dernja za tobom i da kmeči, šta ću onda sa njim?“ „To je vaša stvar…“ „Gubi se što pre, idi odakle si i došla, na oči mi više ne izlazi!“;
  2. kulminacija: u toj fazi se rasvetljavaju namere, karakteri, vidi se ideja vodilja. Hajdi provodi predivne dane na planini ali se tetka Deta vraća i odvodi je u Frankfurt da bude družbenica nepokretnoj devojčici Klari. Hajdi čezne za dedom i planinom; njena tuga je tolika da se fizički razboli. Time radnja dostiže svoj vrhunac;
  3. peripetija: nagli preokret u radnji i sudbini junaka. Hajdi se vraća na planinu; ujedno i Čika biva prihvaćen od ljudi od Seocu;
  4. rasplet: donosi razrešenje, konačnu sudbinu junaka. Svi sukobi u romanu se razrešavaju; jasno se uočava ideja-vodilja. Rasplet ispunjava čitaočevo očekivanje da sve mora dobro biti: deda je vraćen u društvo, Hajdina sudbina je obezbeđena, Petar dobija novčiće za dugo željene sitnice, Klara može ponovo da hoda.

Čitalac oseća zadovoljstvo što se sve dobro završilo; i u njemu se rađa osećaj da i on sam može da doživi takvo što, da i njega posle svega čeka idila.

Opis

Opis je još jedan element u strukturi romana. Celokupno opisivanje je podređeno glavnoj junakinji, devojčici Hajdi, i u njemu preovladavaju vizuelne pojedinosti – opis pejzaža, enterijera i eksterijera. Svaki opis na neko vreme zaustavlja radnju i pruža predah od napregnutih zbivanja. U romanu dominira opis pejzaža švajcarskih planina – to su opisi poljana, zelenih pašnjaka, sunčanih zalazaka i srebrne mesečine. Važno je naglasiti da opis nikad nije sam sebi svrha, već da je uvek prisutna uzajamna povezanost i uslovljenost pejzaža i Hajdi kao sporednog lika. Pejzaž u stvari metaforično predstavlja duševna stanja devojčice i sporednih likova oko nje. Da vidimo kako je to ostvareno u romanu.

Hajdi se nalazi na planini po prvi put. Dinamičan opis večeri je dovoljan da predoči njeno raspoloženje: „Tako se spusti i veče. Stare jele zašumeše jače, snažan vetar je duvao i povijao guste krošnje drveća. Šum vetra je divno zvučao maloj Hajdi, ispunjavao joj srce milinom, i ona stade da igra oko jela kao da je doživela neku nečuvenu radost.“

Sledi prvo jutro na planini. Hajdi se budi u postelji od svežeg i mirisnog sena, otvara oči i „ugleda kako se zlatna svetlost lije kroz okruglo prozorče i plavi postelju i seno pored nje, te sve unaokolo sija kao zlato“. Ove, skoro pesničke slike, najbolje dočaravaju Hajdino raspoloženje. Ona je srećna, radosna, sve oko nje je „kao zlato“; oduševljena je planinom, svojom posteljom, šumom jela – u stvari, svime što je okružuje.

Epizoda o kozaru Petru i Hajdi na planini: nebo je bez oblačića, ugasitoplave boje, sunce blista, cvetići otvaraju male plave i žute čašice smešeći se. Ovde nailazimo na personifikovanje pejzaža, tj. priroda dobija ljudske osobine, a to je posledica Hajdinog doživljavanja prirode i njenog poistovećivanja sa njom. Priroda mami Hajdi, ona neprestano skakuće. Ali, ispred sebe vidi veliko i široko polje, pokriveno snegom. Vidi prirodu u dvoj njenoj veličini i lepoti. Sedela je pred njom „mirno kao miš“, a svuda oko nje vlada „veliki duboki mir“. Hajdi ne želi ništa drugo „nego da uvek ostane tu“.

Ali, na žalost, tetka Deta dolazi po Hajdi i odvodi je u Frankfurt. I dalje se opis koristi u karakterizaciji lika devojčice Hajdi; osim toga, prikazuje i opoziciju selo:grad. Pisac daje prikaz Hajdinog prvog buđenja u gradu, kao paralelu sa prvim buđenjem na planini: ona se budi u velikoj sobi, u visokoj i beloj postelji; okružena je policama koje su pune cveća, u sobi se nalazi sto i umivaonik sa „takvim stvarima kakve Hajdi još nikad nije videla“. Ali, umesto da bude oduševljena onim što se oko nje nalazi, ona želi da vidi i nebo i zemlju. Oseća se kao u kavezu. Panično ide od jednog do drugog prozora, ali su pred njenim očima „samo zidovi i prozori, i opet samo zidovi i prozori“. Ovde se oseća kao „ptičica koja se prvi put našla u lepoj, blistavoj krleci, pa skakuće tamo-amo, pokušavajući da svojim malim i slabim kljunićem provali teške rešetke da bi pobegla u slobodu“.

U gradu ne zna ni da li je leto ili zima, jer su zidovi i prozori koje je napolju mogla da vidi uvek izgledali isto. Kad bi išli u kratke šetnje kočijama po gradu, vozili bi se po „širokim i lepim ulicama gde ima puno kuća i ljudi, ali nema ni trave ni cveća, ni jela ni bregova“.

Ne mogavši da se navikne na gradski ambijent i prihvati život u gradu, hajdi slabi, ne jede, ne oseća se dobro, polako vene i razboli se tako da je postala mesečarka. Na savet kućnog lekara, g. Sezeman je vraća dedi na planinu.

Hajdi je opet na svojoj voljenoj planini. Ponovo je veče: „Večernje sunce osvetljavalo je zelenu planinu. Crveni blesak prosu se pred njom na travu, …široko snežno polje se zažari, a oblaci crveni kao božur nadnesoše se nad planinske vrhove. Zlatna je bila trava unaokolo na planini, sijale su i blistale sve stene, a cela dolina plivala je u zlatu i mirisu.“

Hajdi je toliko srećna što se ponovo nalazi na planini da joj teku vrele suze niz obraze.

Proleće je. Cela je priroda antropomorfizovana, i čini se kao da zajedno sa Hajdi zaziva nekog svog novog boga samo njima znanog: „Onima bezbrojnim malim životinjicama moralo je biti isto tako dobro kao i njoj,jer je izgledalo kao da zuje i pevaju u radosti sve zajedno: Planino, planino, planino!“

Likovi

Lik je središnji element strukture književnog dela; on je najvažniji nosilac dešavanja. On je oličenje nekog pogleda na svet, neke ideje ili poruke. Književni lik nikad nije dat statično, sam za sebe, već se ispoljava, potvrđuje, menja kroz događaje u romanu. To je dinamični lik – njegova slika izrasta pred čitaocem, doživljava promenu i tek na kraju romana se dobija puna slika junaka – fizička i psihološka.

Centralni, glavni lik romana je devojčica Hajdi. Svi događaji su njoj podređeni i kroz njih dolazimo do Hajdinog portreta. Svi ostali likovi su sporedni, a najvažniji su Hajdin deda, Klarina baka, Petar, Petrova baka, koji na sebi svojstven način utiču na promenu Hajdinog lika. U stvari, ta veza je dvostruka: i oni utiču na Hajdin život, ali i Hajdi doprinosi njihovoj promeni.

Hajdi

Već pri prvom susretu je doživljavamo kao pozitivan lik koji teži nesputanom životu u prirodi. Dok sija vrelo junsko sunce, ona „natrontana kao da je ciča zima“, sva u znoju, odbacuje gomilu haljina govoreći:“To meni ne treba“, i odlazi da skače zajedno sa kozama koje su se okupile oko nje. Ona ima oko pet godina, kratku crnu kovrdžavu kosu, crne oči.

Lik Hajdi je najbolje ispoljen u njenom odnosu sa dedom. Njihov prvi susret je najbolja početna karakterizacija oba lika. Hajdi se obraća dedi otvoreno, vedro, radosno:“Dobro veče, deda!“, dok Čika sa planine odgovara iznenađeno, gotovo grubo: „Kako, kako, šta?!“ Ali, kad su ostali sami u kolibici, deda je posmatra kako snalažljivo sprema sebi postelju, postavlja sto, sve prati sa najvećom pažnjom tako da deda odmah zaključuje: „Razume sve što vidi, nema oči uzalud.“

Hajdi je sve zanimljivo: i odlazak na planinu, i cveće, i ptice, i koze, i deda koji posluje oko kuće; najviše od svega voli da sluša „kako šumi i šušti u jelama iza kolibe“. Na planini je ona postala zdravija i rumenija, živela je veselo i srećno kao što „ptičice žive na drveću u zelenoj šumici“. Njenu ljubav prema planini i dedi najbolje se vidi iz njenih reči, koje izgovara pri povratku u svom domu: „Kući, ponovila je Hajdi skoro šapatom sva bleda, gotovo bez daha, toliko joj se srce uzbudilo.“ Na pitanje zašto se vraća kući odgovara: „Zato što hiljadu puta više volim da sam kod kuće kod dede na planini nego igde na svetu!“

Hajdi je spontana, nenaviknuta na lažnu ljubaznost i pravila ponašanja. Našavši se u Frankfurtu u bogatoj i otmenoj kući ona, neiskusna u razgovoru, ne skriva čuđenje pri pogledu na „kulu od kose“ gospođice Rotenmajer i na pitanje kako se zove kaže: „Hajdi“, na šta se gospođica pita sa li je ona drska ili glupa. Tetka Deta je karakteriše rečima: „Nije glupa, još manje drska, ali samo kaže sve kako misli. Danas se prvi put nalazi u gospodskoj kući i ne ume da se ponaša.

Ali, u toj gospodskoj kući Hajdi shvata da ne može da govori sve kako misli i da ne može da ujutru, čim ustane, istrči ispred da vidi nebo i sunce i čuje ptice kako pevaju. Ovde se upoznaje sa etikecijom za stolom, kako se uzima jelo, kako se razgovara sa poslugom, kako se zatvaraju vrata, kako se ustaje, kako se odlazi u krevet. Ona, dete nesputano i slobodno, koje je trčalo i igralo se sa kozama, bralo cveće i divilo se veličanstvenoj prirodi, sad je moralo da se vlada po čitavom nizu pravila koja su joj bila strana i u kojima se nikako nije snalazila. Ne zna da je reći: „Doručak je gotov“ pozivaju na doručak, već zbunjeno sedi i čeka da vidi šta će se dalje desiti. Ruši sve u biblioteci dok trči na ulicu misleći da je čula šum jela; donosi mačiće koji prave opštu uzbunu i histeriju sa svog putešestvija do tornja sa kojeg je želela da vidi zelenu poljanu, a videla je samo kamen i kuće.

Bez obzira na to što ne može da prihvati gradsku sredinu, boravak u gradu i otmenoj kući g. Sezemana Hajdi ipak donosi pozitivne stvari. Dok je bila na planini deda nije hteo da je šalje u školu, iako je već napunila osam godina, tako da nije znala da čita. A u gradu se učila čitanju, ali nikako nije mogla da nauči, jer je Petar kozar rekao da je to mnogo teško i da se čitanje nikako ne može naučiti. Uz pomoć Klarine bake ona ipak uči slova; učeći ih, u sebi ima predstave koze ili ptice grabljivice, i tada sva slova postaju jasna.

U gradu se Hajdi naučila još jednoj stvari – urednosti. Kad se vratila kod dede, postala je čistija, sređuje po kući, tako da je ona uvek čista i umivena. Deda to ovako kaže: „Pa kod nas je svakog dana kao nedeljom. Nije Hajdi bila uzalud u stranom svetu.“

Ali je taj strani svet naučio mnogim ružnim stvarima: ćutanju i skrivanju svog bola. Tom stranom svetu ona je dugovala zahvalnost što ju je primio, i nije nikako smela da kaže da joj se ide kući, dedi, planini, već je morala noću da skriva glavu ispod jastuka i tiho plače za svojim domom. Shvatila je da ne treba verovati ljudima, čime se izjednačila sa dedom; tetka Deta ju je slagala, gospođica Rotenmajer je ne pušta kući – to su ljudi kojima ne treba verovati. Srećom je Hajdi imala Klarinu baku da je posavetuje kako nije dobro u sebi kriti neki bol: „Zašto da ne kažemo šta nam je gorko kad su oko nas ljudi takvi kao što smo i mi. Svi smo isti i svaki od nas ima svoje muke. Različite, pa ipak u suštini iste.“

Od bake se uči poverenju: „Treba verovati ljudima. Treba da pomažemo jedni drugima i da su uzdamo u one koji nam žele dobro. Da, dete moje, treba da mi veruješ i da znaš da ja mislim na tebe i da ti uvek, uvek dobro želim.“ Tako podučena, Hajdi se vraća na planinu i, neprimetno, pruzima na sebe ulogu onog ko će dedu izmiriti sa ljudima i vratiti ga među njih. „Sve će se lepo svršiti kad imamo poverenja u ljude. Je li tako, dedice?“ Deda odgovara da se natrag ne može, da su ljudi prestali da ga vole, pa neka tako i bude. Ali, Hajdi je uporna: „O, ne, deda, svako može natrag. i to sam čula od bake.“

Tek u odnosu sa dedom Hajdin lik dobija svoju pravu dubinu i potvrdu. Ona donosi radost svakome s kim dođe u dodir: Petru daje svoj deo obroka, uči ga čitanju, donosi razonodu u njegov monotoni život; Klari unosi vedrinu u njen život slabe, nepokretne gradske devojčice, časovi više nisu dugi i ispunjeni zevanjem, a na svežem planinskom vazduhu i kozjem mleku ona ozdravljuje. Petrovoj babi vraća sunce i prirodu u slepe oči, a Klarinom doktoru postaje nova kćerka umesto njegove umrle. Hajdi je kao leptir koji sleće na cvetove, donosi im radost i okuplja ih oko sebe. U suodnosu sa dedom Hajdi, kao neko ko čini život boljim, ostvaruje svoju veličinu time što ga svojim podvigom vraća iz njegove osame u društvo.

Čika sa Planine

drugi po važnosti lik u romanu. Takav tip junaka se u literaturi imenuje kao „čovek ne na svom mestu“. To je junak koji je izbačen iz sveta jer ne prihvata ustaljen norme življenja i ponašanja. On je stalno u sukobu sa sredinom, traga za svojim mestom u društvu i za srećom. Deda nalazi svoje mesto daleko od ljudi, visoko na planini, gde živi u kolibi, sa svoje dve koze, sam. Dolazak njegove unuke sve to menja. Kako je to izvedeno u romanu?

U ekspoziciji romana, u razgovoru Dete sa Barbarom, vidimo Čiku kao čoveka otuđenog od sveta, koga se svi boje: „Šta? Kod Čike s Planine da ostane? Jesi li pri sebi? Isteraćate, da znaš, zajedno sa detetom!“ I dalje: „Sam bi đavo znao šta je sa tim starcem! Godinama ni za koga živog neće da čuje! U crkvu ni kročio nije, pa i kad siđe sa planine sa onom svojom debelom tojagom, svi ga se boje i klone ga se.“ I kao završni čin gradacije: „Ni u snu da ga ne usniš!“

Od Dete saznajemo tragičnu sudbinu Čike. Bio je bogat, ali je to bogatstvo prokockao, nestao u svetu i vratio se sa sinom, ali su tada sva vrata pred njim bila zatvorena. To ga je naljutilo i razočaralo u ljude, pa je došao da živi u Seoce. Tu mu se sin kasnije oženio, ali je poginuo, a njegova žena od tuge umrla za njim. Iza njih je ostala Hajdi, koju je tetka očuvala, a Čika se preselio na planinu da živi daleko od ljudske zlobe.

Objašnjavajući Hajdi kreštanje ptica grabljivica, poredeći sebe sa pticom, kaže o ljudima: „Ruga se ljudima dole što su se sabili po svojim selima i jedan drugome zlo misle. Ruga im se i viče: Kad biste se razišli i svako se svojim putem popeo u visinu kao i ja, bolje bi vam bilo.“ Deda je svoj spas našao u osami. Ali, Hajdi menja njegov stav. Već prve večeri deda prilazi Hajdinoj postelji i gleda je misleći: „Da se dete ne uplaši.“ Na Hajdino nagovaranje, on popravlja kolibu Petrove babe, ali ne želi da govori ni sa kim, jer „dobro zna“ šta ljudi misle o njemu.

Čika je toliko ogorčen na ljude da ne pušta Hajdi u školu: „Dete će da raste sa kozama i pticama. Tu je maloj dobro. Od njih nikakvo zlo neće naučiti.“ Sledećim rečima iznosi suštinu sukoba između ljudi i sebe: „Dole ljudi mene preziru, pa prezirem i ja njih. Prema tome, bolje da nismo zajedno. Bolje je i za mene i za njih.“ Dakle, ne mrzi on ljude, već smatra da oni njega mrze, pa on mora da na prezir odgovori prezirom. Ali, da li je to tako?

Posle Hajdinog odlaska u Frankfurt, Čika postaje još natmureniji, nikog ne pozdravlja, ni sa kim ne razgovara, ljudi govore da je velika sreća što je dete otišlo od njega. Jedino je Petrova baba usamljena u odbrani Čike, pričajući kako im je Čika popravio kolibu, i koliko je bio dobar prema Hajdi, ali joj ljudi nisu verovali.

Ali, Hajdi se vraća i govori kako joj je ugradu lepo bilo, ali se vraća samo zato što želi da se vrati dedi – to je sve. To izaziva čuđenje među ljudima u seocu, i svi su tog dana pričali da se Hajdi vratila iz obilja svom dedi samo zato što je to „volela i htela“.

Hajdi govori dedi da treba verovati ljudima. Iste večeri, deda se lomi – dug je živeo u mržnji, misleći da su ljudi zli, ali sad mu je Hajdi dokazala da godinama živi u zabludi: „Mala moja Hajdi, ti mene vraćaš ljudima. Svršeno je sa mržnjom! Odsad će moje srce znati samo za ljubav!“ Potom silazi u selo gde iz poliloga meštana vidimo njihovo prihvatanje Čike. Tako Čika postaje „čovek na svom mestu“, izmiruje se sa svetom. Uz pomoć male Hajdi, rešava se njegova velika životna drama.

Ostali likovi

Epizodni likovi imaju svoje značajno mesto u romanu. Nisu razvijeni poput likova Hajdi i njenog dede,a li itekako utiču na ispoljavanje lika glavne junakinje.

Petar: kozar, siromašno dete koje živi sa slepom babom i majkom. Celog života živi u bedi, u trošnoj kolibi, a preko leta čuva seoske koze, a zimi ide u školu. Presrećan je kad mu Hajdi da svoj deo obroka, ljubomoran na Klaru što mu oduzima Hajdi. Svoj bes iskaljuje na Klarinoj invalidskoj stolici, a nakon toga „ima iza sebe neki prut koji je zaslužio“. Prestrašen je očekujući kaznu, a najveća želja mu se ostvaruje – dobija neku paru za sitnice koje odavno priželjkuje. Petar je škrt na rečima i mislima, i smrtno se plaši Hajdinog dede.

Petrova baba: starica kojoj je sunce odavno usahlo u očima. Ceo njen lik je prikazan u opštim crtama; ona se ostvaruje jedino kroz Hajdi: Hajdina vedrina i nju čini vedrom, Hajdino „cvrkutanje“ i nju čini radosnom, kroz Hajdino čitanje ona opet može da oživi prizore veličanstvene planinske prirode.

Tetka Deta: srećemo je par puta u romanu. Glavni problem je želi li ona dobro Hajdi, ili je odvodi kod g. Sezemana i radi svoje lične koristi?

Klara: njen lik je nejasan; u Frankfurtu je ona bleda devojčica kojoj je dosadno, a sa Hajdi joj je uvek zanimljivo. Tek na planini njen lik doboja na živosti, naročito u trenutku kad počinje da hoda.

Klarina baka: možda za razvoj Hajdinog lika najznačajnija. Ona je ta koja je uči da ljudima treba verovati, što kasnije Hajdi prenosi na svog dedu.

Jezik i stil

Roman „Hajdi“ je knjiga za decu, pa su jezik i stil prilagođeni detetu. Rečenice su jednostavne, jasne, lako shvatljive. Ipak, princip da je govor junak au stvari i karakterizacija junaka, prisutan je u romanu. Jezik i stil su prilagođeni junacima koji se ispoljavaju. Petar je uvek malo pričljiv. On je jednostavno dete, ne previše zaiteresovano za dešavanja oko njega. Misao da je sneg zaleđen, i da se može po njemu ići, on iskazuje: „Onakav je kakav treba da bude.“ Klarin učitelj je načitan čovek kog niko ništa ne razume. Njegove reči su u stvari njegova posredna karakterizacija: „…ako s jedne strane njena društvena neiskusnost koja manje-više nekultivisanim životom kojim je devojčica živela…“ Bakine reči su blage, pune razumevanja. Deda govori jasno i kratko. On je jasan kao čovek pa su i njegove misli i govor takvi. Slično je i sa svim ostalim likovima u romanu.

Ideja i poruke romana

I Roman je pisan s ciljem da bude dečji roman, što znači da obavezno u sebi mora sadržavati neke didaktičke poruke upućene čitaocu – detetu. Roman ih nije pun, ali se mogu neki izdvojiti. Obično su to saveti, počev od najprostijih razgovora koje vodi Hajdi sa dedom – da se ujutru treba dobro umiti – pa do životnih saveta koje uglavnom Klarina baka iskazuje: „Predostrožnost je lepa vrlina i štit od mnogih zala“.

II Uostalom, to i nije svrha ovom romanu. On nije pisan da bi bio riznica mudrosti. Ali je zato glavna ideja vodilja romana realizovana: da se dobro ostvaruje bez obzira na sve. To je osnovna ideja-vodilja u romanu i svrha njegovog pisanja. O tome svedoče i završne reči knjige: „I teško bi se moglo reći ko je sad izgledao srećniji zbog toga što su se opet sastali ili što se sve tako lepo svršilo“.

Izvor: Johana Špiri, „Hajdi“, biblioteka „Dečji svet“, BIGZ, 1965.

Literatura:

  1. dr Staniša Veličković, „Književni proces“, Filozofski fakultet Niš, Niš, 1994.
  2. Rečnik književnih termina, II izdanje, Nolit, Beograd, 1991.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s